Dino Rađa će postati treći hrvatski košarkaš, nakon Dražena i Kreše Ćosića, u košarkaškoj Kući slavnih. Na Facebooku svaki dan priča priču o ljudima koji su ga košarkaški i ljudski oblikovali – piše Marko Šnidarić, novinar 24 sata.
 
Dino Rađa (51) u petak ulazi u košarkašku Kuću slavnih u Springfieldu, u društvo legendi poput Jordana, Petrovića, Chamberlaina, Ćosića, Birda, Sabonisa... Kad je nekoliko dana ranije stigao u Boston, poželio je malo trenirati. Otišao je do novog centra nazvanog po bivšem legendarnom treneru Celticsa Redu Aerbachu i pitao može li malo trenirati sa sinovima. Ne samo da su mu dopustili, već su mu i dali ključeve cijelog trening centra. 
 
Rađa će postati osmi europski i treći hrvatski košarkaš, nakon Dražena Petrovića i Kreše Ćosića, koji je dobio najveću moguću počast u košarkaškom svijetu. U Kuću slavnih uvest će ga legendarni Larry Bird, a kako će imati tek nekoliko minuta za govor, Rađa je odlučio na Facebooku svaki dan ispričati priču o ljudima koji su ga košarkaški i ljudski oblikovali te im tako na neki način odati počast i zahvaliti. 
 
O SVOM PRVOM TRENERU 
 
Moj prvi trener. Petar Bezelj. Kod njega san doša tamo negdi u 9. misec 1981 godine. Dosta kasno za današnje prilike. Sićan se ka danas prvih vježbi. Dvokorak san broja korake naglas da ne zajeben. Desni još kako a livi ajme majko. Šta su oni vidili u meni neman pojma da me nisu potirali odma. Smotan, debeljuskast i nikakav a već  priko 14 godina. Svakako s njime je napredovanje išlo brzo. Prve utakmice, turniri, prvenstva. Društvo koje san upozna je bilo vrhunsko. Nakon treninga svi skupa na autobusnu stnicu i onda kako ko na svoju stranu doma. Nikad nas niko nije pribacija na trening osin busa. Sikire padale isto je bilo. Meni sedmica do treninga na Gripe a sedamnajstica nazad od stare Slobodne. 
 
O SLAVKU TRNINIĆU I PINI GRDOVIĆU 
 
Slavko Trninić. Jedan veliki dio mog uspjeha ide njemu. Usadija mi je radne navike šta mislin da je bija ključ svega. Još jedan detalj koji malo ko zna a pisa san o njemu prije jedno misec dana. Ima je viziju i muda poslat dva starija visoka iz kluba da bi meni otvorija prostor inače bi bija otiša u Ameriku. Radili smo ka pasi 10 sati dnevno cilo lito. Pa sad izračunajte broj ponavljanja. Bukvalno 10 sati. Pet ujutro i pet popodne. Kad je otiša iz kluba nakon tri kola plaka san ka rodna godina. Njegova desna ruka Pino Grdović također zaslužan za dio priče. On je bija malo mekši od Slavka i rame za plakanje. Svakako fala obojici. 
 
O MOKI SLAVNIĆU 
 
Moka Slavnić odnosno Veliki Mokanu. Nakon tri utakmice Slavko da ostavku i u svlačionicu prije četvrte dolazi veliki mag i poprića sa starijima pa dođe do mene i kaže. Mali kako se zovesš i šta igraš. Mislin ja majko mila. Prije nisan igra ništa a ovi nezna ni kako se zoven. Međutim već nakon 5-6 minuta zove on mene da uđen. Svaku utakmicu san igra sve vise i vise a pri kraju sezone počeja ulazit u petorci. Šta su oni svi vidili u meni neman pojma ali očito nisu falili. Inaće za razliku od Slavka Mokanu je bija dosta mekši i relaksiraniji. Igra bi basket s nama svaki dan. Vara, kra, laga rezultat i niko ga nije moga dobit. I tu naučiš puno a da nisi svjesan. I zato fala za sve veliki Mokanu. Slike od ekipe nema jer se u ono doba radila jedna na početku sezone a njega nije bilo. 
 
O BOŽI MALJKOVIĆU 
 
Božo Maljković. Kad su ga doveli pita san se ko je sad ovaj. Niko nikad nije čuo ništa o njemu nego je preporučen od strane Ace Nikolića. Vrlo brzo se pokazalo da smo dobili nešto posebno. Radili smo ka pasi a njegovo znanje je bilo ogromno. I najvažnije ego mu nije smeta da pozove profu nekoliko puta godišnje da radi s nama. Na terenu teški diktator a van terena totalno drugačiji. Prijatelj za sva vremena. Kad smo se rastajali reka nan je da zapamtimo protekle 4 godine jer se tako nešto dobro neće ponovit. Kako je samo bija u pravu. Ima san još izvanrednih sezona i pobjeda ali takva ekipa ljudi i igrača na jednome mistu nikad vise. Doče na red poneka rić o svakome. Danas samo maestro Božo Maljković. 
 
O SVETISLAVU PEŠIĆU 
 
Svetislav Pešić zvani Kari. I kod njega se pakleno radilo. Na Staroj planini u izolaciji po 3 treninga dnevno. Prvi je uveo kondicionog trenera u trenažni proces. Prof. Karaleja. Igman i skakaonica su postali poznati po nama a ne skakačima. Vrhunski stručnjak. Strog ali pošten. Puno smo od njega naučili svi skupa. Njegova ekipa iz Bormia 87’ je postala svjetski poznata. Gracias Kari. p.s. na zadnjoj slici su Ameri sta smo ih dobili u Bormiu. Larry Johnson, Garry Payton itd. Uz to Happy birthday Coach. 
 
O KREŠI ĆOSIĆU 
 
 Krešo Ćosić. Čovjek ispred svog vremena. Prvi moj susret s njim nije bija na terenu. Doša je za trenera u Split sezonu 83/84 i dosta puta san ostaja na treningu gledat kako   maltretira Sobina i ekipu. Dosta stvari koje je radija nisan nikad vidija prije. Njegov pogled unaprid je bija nevjerovatan. Sa 18 godina je uvalija Divca u reprezentaciju. Sa 19   Tonija, Đorđevića i mene. I ne samo da smo bili u ekipi nego smo i igrali. Prvi moj nastup je Atena 87’. Igra san više manje samo one slabe utakmice. U borbi za broncu protiv   Španjolaca nisan igra ali kako su svi visoki imali po 4 faula desetak minuta prije kraja pošalje mene Krešo na zagrijavanje. Kad su ispali Stojko i Radovanović pogleda on mene   ispod kosa pa na klupu prema Grboviću koji je bija jako krilo. Vidin ja da neće bit ništa od mog ulaska i jednostavno krenen sam na izmjenu. Prolazin Kreši iza leđa i on se okrene   i pita di ćes ti. Igrat, di ću. Stvarno očeš igrat. Naravno. Ajde onda. Bas tako je išla konverzacija. Tako da je zadnjih 4-5 minuta na terenu bili Divac , Đorđević, Toni i ja. Klinci bez   brade i uspili uzest medalju. Krešo je definitivno udarija temelje one slavne generacije i napravija bezbolnu smjenu.  Druga priča je vezana za turneju po Americi godinu ranije.   Paspalj, Divac i ja zakasnimo na ručak jednu minutu. Taj dan inače u planu bija odlazak u shopping. Zamislite 85-u godinu i shopping u Americi. Tada kad nas nije bilo ničega.   Dovede nas bus isprid ogromnog shopping centra i kaže Krešo. Vas trojica pred vrata ostajete vani dva sata i čekate nas za kaznu. Odoše oni unutra i mi nakon po ure   procjenimo da su ko zna di i da uđemo tu negdi sta kupit. Cim smo stupili nogon unutra on izviri iza kantuna i viče. Ne, ne gospodo. Vi ne. Kakav kralj pokojni Krešo. Kasnije kad   je bija ambasador u Washingtonu bili smo stalno u kontaktu i nismo svjesni koliko je Hrvatska košarka izgubila njegovin preranim odlaskom. Još bi moga puno toga o njemu ali   ne želin bit dosadan. Počivaj u miru i fala za sve. 
 
O DUDI IVKOVIĆU 
 
 Duda Ivković. Respect. Jos jedan od kojeg san puno toga naucio. Nakon Kreše dobija u ruke reprezentaciju punu talenta i vrhunski slaze kockice. Koliko god neko mislio da je   lako bilo daj balun u ruke Draženu, Toniju,Vladi ili Dinu i sve je riješno toliko sve to treba uhodat. Te 4 godine kombinacija klupskih trenera i njega je svih nas izbacila u orbitu.   Pripreme su trajale od 3-5 miseci. Da, da. Olimpijada Seoul 88’ prvi dan priprema je bio dan nakon finala play off-a 8.5. a povratak s iste 3.10. Trening sutradan u 10. Pa danas   kažu da su umorni i ne mogu igrat. Svakako kod Dude je bila disciplina i niko nije bio zvijezda. Svaki pokusaj bi odma u korjenu bio zaustavljen. Isto je vika na Dražena i na   zadnjeg u nizu. Kasnije smo se sretali preko klubova protivnički i bilo je tu svega ali uvijek respect. Fala za sve Duda. 
 
 O ACI NIKOLIĆU 
 
 Sad malo o ljudima s kojima san manje radija ali su imali uticaja na moju karijeru. Profesor Aca Nikolic.  Ko je Aca Nikolić. Po meni ključna figura košarke na ovim prostorima.   Čovik koji je odgojio plejadu vrhunskih trenera, genije neslučenih razmjera, uporan na detaljima, čovjek nakon cijih treninga boli glava a ne noge.  Profa je dolazija u Split par   puta godišnje na ispomoć Bozi. Ispričaću dva momenta da shvatite njegovu genijalnost i viziju.  Prva priča.  Treniramo 5 na 5 na jednom kosu. Kaže Profa u jednom trenutku   stop. Mi po inerciji napravimo po neki korak a on ce nama. Ne, ne, ne. Ti su bio tu, ti tamo , ti onamo, ti si stajao ovako a ti onako i tako svih 10. U milimetar. I onda. Ovako je     trebalo i pomiće nas ko šahovske figure. Kut bloka pod 90 a ne 68 stupnjeva i tko dalje do najsitnijeg detalja.  Priča druga.  Famozno finale u Minhenu protiv Maccabija. Negdi   pred sam kraj prvog poluvrimena radin blok na vrhu reketa za Sretu i onaj njihov Amerikanac Simms me nabode lakton u pleksus namjerno. Niko ništa nije vidija, suci najmanje.   Meni se odma zakrvave oci i tražin ga za vratit međutim svira kraj. Svlačionica, Božo drži govor, pa Profa svoje i izlazimo vani na teren. Meni Profa čini prstom da dođen do   njega.  Kaže “da ga nisi taka” Ja njemu “ koga, šta”. Znaš ti i koga i šta. Ništa njemu nije moglo promać. Profo počivaj u miru i hvala na svemu. 
 
 
O VALERIJU BIANCHINIJU 
 
Pozdrav svima koji ovo čitate, a vidin da vas je sve više pa da nastavimo. Današnja priča se razlikuje malo od prijašnjih, a svako ko se iti malo razumi u sport shvatit će puno toga vezano za famoznu generaciju, ali i generalne zakone sporta koji vaze i dan danas. 
Valerio Bianchini. 
Za one koji ne poznaju dobro Valeria, on je Talijanski Duda Ivković, na primjer ( bez uvrede Duda, cisto da ljudi znaju neke parametre). Dolazin ja u Messaggero i počinju treninzi. Prvog se sićan ko danas. Kondicija. 12 minuta u krug na stadionu i to ovaj stalno viće- polako, polako. Nakon toga 4 puta dijagonale terena s ubrzanjima. Taman se zagrijali, mislin se ja. A ovaj kaže- trbušnjaci i leđa. Gotovo. Jedan tjedan inaće je izgleda ovako. Utakmica nediljom. Slobodno do utorka popodne. Srijeda dva. Četvrtak jedan. Petak dva. Subota jedan trening. Ujutro samo šut i malo teretane, vrlo smiješne, sat vremena cca, a popodne sat i po sa svim zagrijavanjima i istezanjima. Uz to volija je puno pričat tako da pravi trening nije traja vise od 45 minuta. Meni super. Nakon Bože, Slavka i ekipe doć na cjelogodišnji odmor. Sve je bilo ok dok nisan počeo igrat ko govno, da izvinete na izrazu. E, tu su se popalile sve crvene lampice u mojoj glavi i umjesto da mi udre u glavu najveći ugovor u povijesti košarke u Europi i da kažen- jebiga meni dobro, ja napravin ključan potez u karijeri. Doveden iz Splita Mirka Krolu. O tome sutra, a danas da završimo s jednim od najtrofejnijih talijanskih trenera. Ustvari da vidite kako je završila naša prića. Nakon prve usrane godine, krene druga još gora, a dovedeni najbolji moguci igraci u klub. Ja s Krolon podiga nivo, ali nemoš sam. Košarka je timski sport. Jedan dan, tamo negdi prije Nove godine, upadne gazda kluba na trening i skupi nas svih na sastanak. Krene pitat jednog po jednog koji nan je k. Ljut ka pas. Krenu Talijani u neke glupe priče, ka biće bolje, ovo-ono i dođe on do mene i pita šta ja iman reć. Meni prođe kroz glavu il živ il mrtav i ja po svoju kažen da ne radimo ništa i da ne možemo ni igrat drugačije. Valerio se digne ljut ka pas i kaže da neće njemu neku balavac govorit kako se radi. Gazda mu kaže da sedne i mući, a ja da nastavin. Ovaj ne pristaje na to i gazda ga potira iz kluba. Mrtav ladan i za trenera postavi pomoćnika koji mu je bija odana desna ruka cili život. E, tu san mislija da san najeba. Tako je i krenilo. Ovaj me odma iza sastanka napa kako san moga i bla bla bla. Međutim, valjda se doma pogleda u ogledalo i od sutra smo počeli puno ozbiljnije radit i do kraja sezone osvojili Kup Koraca i došli do polufinala play off-a. Eto dragi moji, to van je glavna razlika od igrača do igrača, od kluba do kluba i tako dalje. ARBEIT. Talenata je uvik bilo i bit ce ih opet. Jedino je pitanje koliko je ko spreman radit. Ja san ima sriću da san naletija na par ludih glava koje su funkcionirale ka i moja i zato je ispala generacija kakva je ispala. Samo zato jer smo se na svakom treningu natjecali ko će bolje radit. Ja volin reć jednu rečenicu pa je eto i svima- majka uspjeha je broj ponavljanja. Automatiziranje stvari da o njima ni ne misliš. Dopizdija san sam sebi već. Pozdrav i arivederci Valerio. I od tebe san naučija nešto jako bitno, a i potaka si me na najbolji potez karijere tako da “grazie per questo”. 
 
O MIRKU KROLI 
 
Najbitniji potez mog sportskog života je angažman profesora Mirka Krole zvanog Zmaj nad Zmajevima. Titula Zmaja je moj još jedan jako bitan trofej za koga malo ljudi zna. To san uspija dobit nakon dugog niza godina teškog rada. Za titulu Zmaja treba istrčat 100 m sprint ispod 12 sekundi. (11.94), 400 m ispod minute (56.50), bench press preko 150 kg(170), nabacaj preko 130kg (140) i desetoskok preko 35 metara. Sva ta dostignuća zajedno daju titulu Zmaja. S obzirom da je on Zmaj nad Zmajevima jasno vam je s kim san imao posla. Osim sta je vrhunski trener, među nama je vladalo i vrhunsko prijateljstvo, inaće neophodno za takvu vrstu suradnje. Uz to sta je doktor zanata, Zmaj je i vrhunski motivator. Nije lako igrača natirat da radi pripreme 5 miseci koliko smo najčešće radili. Znali smo mjesecima radit samo trčanje i teretanu bez baluna. Naučija me svemu sta se tiće atletike i utega. Naučija me da su centimetar, kilo i sekunda najveći neprijatelji koje triba pobjedit. Napravija je od mene stroj koji nikad nije bija ozbiljnije povrijeđen dok majka priroda nije rekla dosta. Kad san na fakultetu polaga ispit, knjigu od prof. Milanovića san otvorija i zatvorija. Sve je to već meni Zmaj uvalija u glavu. Kompletnu teretanu san ima u svojoj kuci u svakom gradu u kojem san živio. Bez nje mi je bilo nezamislivo. Dan danas je tako. Mnogi su dolazili na naše treninge gledat i učit. Jedan veliki dio svoje karijere zahvaljujem njemu. Dogodovština ima more, ali to ću napisati jednom drugom prilikom da ne duljin previše. Imamo video materijala za 5 filmova, a sve to se slaze u jedan dokumentarac koji bi treba izaći početkom sljedeće godine. Fala Zmaju! 
 
O IVICI DUKANU 
 
Ivica Dukan. Vrlo važna lekcija u mojoj karijeri. Zadar je uvik bila zajebana sredina za igrat. Tamo je gazda bija Veljko Petranović i pokaziva je mišice svakome bez straha. Jednom prilikom na utakmici udarija je Dukana. Većina ljudi u grotlu Jazina bi se povukla ali ne i Duksi. U prvom napadu di je Veljko radija blok Duksi je prosa kroz njega,( Veljka a ne kroz blok) bacija ga na pod i sta iznad njega. Znaci ne boj se, pokazi muda i to usrid gostujuće dvorane. Nema bolje škole od živog primjera.  Druga priča su ovi sa mnom na slici. Ko nije igra u Drnišu ne zna sta to znaci. Dakle, mi klinci od 17 godina dolazimo s drugon momčadi igrat Hrvatsku ligu. Ovaj desni je inaće brat od famoznog Veljka Petranovića i nije igra tu utakmicu nego je za vrijeme zagrijavanja s tribina vika da nam slomiju ruke i noge. Zamisli nas balavce kako smo se usrali. Životna škola. Tu priču pričan i dan danas i mislin da je bitan dio odrastanja naučit se na pritisak. 
 
O REDU AUERBACHU 
 
Auerbach centar. Novi trening centar Boston Celticsa otvoren prije misec dana. Zamolija san da mi daju sat vrimena termin svaki dan dok smo ovde za rad s dicon. Dali su mi ključ od cilog kompleksa i rekli radi sta očes samo završite dok ekipa ne dođe. Šta reć.  Ima san tu čast upoznat Reda. Bio je izvanredan lik. Stalno je dolazio na treninge s cigaron u ustima. Nije lako bilo trenirat dok smrdi njegova cigara ali Red je Red. Ko je smija šta reć.  Jednom me zove da s njime gledan neke free agent-e da mu kažen svoje mišljenje. Sidi on, u jednoj ruci cigara a u drugoj čaša s vodon ka pepeljara. Gledamo trening i komentiramo. U jednom trenutku pogledan ja njega a on onako zavaljen u stolicu s punim rukama zatvorija oči i ubija oko par minuta. Još jedan od genijalaca koje san ima cast upoznat i pričat s njime o košarci. 
 
O TONIJU KUKOČU 
 
Teško je napisat nešto novo o Toniju Kukoću. Ja ću pokusat samo jedan dojam iz mog kantuna. Igra san sa more igrača svugdi po svitu ali samo jednog smatran svojon košarkaškon srodnon dušon ili soulmate kako kažu Ameri. Toliko smo toga prošli zajedno da smo se u svakom trenutku mogli sporazumit zatvorenih očiju. I dan danas da odemo odigrat neku veteransku isto bi bilo. Nikad među nama nije bilo ljubomore, nikad zavisti uvik na terenu tim prije svega. Kad je doša na Gripe ima je 50 kila skupa s kreveton a napravija je karijeru za pamćenje i da se mene pitalo stavili bi nas u HOF skupa jer nas dva smo ka Harley & Davidson. Nezamislivo jedno bez drugoga.  Neviđeni talenat, pogled dva koraka unaprid, pas u milimetar, pogodit kad triba, uzde ekipe uvik u rukama. Tribalo je znat igrat s njime a virujte mi bilo je takvo zadovoljstvo. Meni je Dino bez Tonija nezamisliv i zato fala na svemu sta smo prošli. I dobro i lose. Došli smo tiho i ušli u legendu. (Doc Holliday) 
 
O DRAŽENU 
 
U svom ovom ludilu evo nešto i o Draženu. Dvi velike lekcije san od njega naučija. Prvo rad, rad i samo rad. Kad imaš problem ajde ga riješi u dvorani. Nemoš pogodit- dvorana, ispada balun- dvorana, nemoš trčat- Marjan, nemoš skočit- teretana. Jednom dođemo u Poljsku igrat neki turnir i u dvorani nema teretane. Nema ni u hotelu. Šta sad. Nakon uru vrimena zove on mene i kaže. Naša san, ajmo. Odosmo taksijen Stojko, on i ja u neku ruzinavu teretanu lokalnih dizača utega. Tu smo mi napravili stanice za radit i odradili svoj trening.  Druga lekcija.  Igramo u Švedskoj neke kvalifikacije a on i ja cimeri. Idemo na kavu prije utakmice i ja vadim lovu za platit. On meni na to reče da spremin pare jer kad buden zarađiva ka on da mogu platit a do tada nema šanse. On je već bija u Realu te godine a ja u Splitu još.  Inače je bija poseban lik. Ništa ga nije zanimalo osim sporta. Zna bi me nazvat u svako doba dana i noći iz Amerike i pitat kako je igra Val iz Kaštela protiv Junaka iz Sinja. Četvrta liga Jug. Ko je da golove, ko je da koliko koševa u trećoj ligi u nekoj bezveznoj utakmici. Cile Sportske san mu mora pročitat svako par dana. Živija je za sport, bija vođa u svakoj prilici i kad je poginija nemogu uopće opisat tih 7 dana. Izač na prvi trening nakon je bija jedan od težih momenata u mom životu. Siguran san da se sad veseli tamo negdi gori. Počivaj u miru i fala za sve.
 
 
PRENOSIMO 24 sata PIŠE Marko Šnidarić FOTO Siniša Hančić/Pixsell/privatna arhiva